Zašto stečajni upravnik mora odmah da sedne u direktorsku stolicu

Direktorska stolica: mala odluka koja pravi veliku razliku

Postoje trenuci u poslu kada jedna, naizgled mala odluka, napravi ogromnu razliku. Jedna od njih dešava se već prvog dana stečajnog postupka, u trenutku kada stečajni upravnik uđe u firmu i treba da odluči gde će sesti.

Kada teorija sretne praksu

Ovaj princip prvi put sam čuo jasno formulisan na seminaru od nemačkih kolega, stečajnih upravnika. Oni su tu praksu prenosili gotovo kao nepisano pravilo struke:

Čim uđeš u firmu, sedi u direktorsku stolicu. Ne zbog prestiža, nego zbog odgovornosti. Od tog trenutka, ti vodiš firmu. Ako tu odgovornost ne preuzmeš odmah, neko drugi će početi da donosi odluke umesto tebe, i biće mnogo teže da uspostaviš autoritet.

Slušajući ih tada, prepoznao sam nešto što sam i sâm morao da naučim na težem primeru, ne kroz teoriju, nego kroz sopstveno iskustvo.

Nisam oduvek tako razmišljao. U prvom predmetu koji sam vodio, nisam seo u tu stolicu. Direktor mi je ponudio mesto čim sam se predstavio, ali sam ga odbio. Ne zato što nisam smeo, tada sam smatrao da je bolje zadržati neku „formalnu distancu".

Ceo taj predmet bio je težak. Morao sam da vraćam mašine otuđene dan pred otvaranje stečaja, bilo je posla i za policiju. Borio sam se da preuzmem punu kontrolu, iako sam formalno već bio jedini odgovoran u firmi. Gubio sam vreme na uveravanja, objašnjenja i dvosmislene situacije, kao da svaki sledeći korak zahteva potvrdu sistema koji više nema pravo da odlučuje.

Kada je teorija postala navika

Ta lekcija mi je kasnije koristila u mnogim predmetima. Jedan od njih, koji mi je posebno ostao u sećanju, bio je predmet firme Matroz.

Ulazimo liftom do kancelarije generalnog direktora. Sekretarica nas najavljuje, vrata se otvaraju, pozdravljamo se i onda, bez oklevanja, radim ono što sam čuo od nemačkih kolega: sedam u direktorovu stolicu.

Zvuči banalno? Nije. To je toliko snažan psihološki momenat da ga je teško opisati rečima. Sedim na mestu direktora, a svako ko uđe u tom trenutku shvati u korenu ko sada vodi priču.

Odmah tražim dve stvari:

• karticu 290

• karticu 340

Dok se štampa bruto bilans, ja već preuzimam kontrolu nad firmom. U stečaju je vreme novac, a autoritet se gradi u prva dva minuta.

Šta iz toga proizilazi

Danas, sa iskustvom, znam: ako ti je poverena odgovornost, ponašaj se u skladu s njom, od prvog trenutka. Odlaganje ne stvara poštovanje; stvara prostor za nesporazume i gubitak vremena, koji je u stečajnom postupku uvek najskuplji resurs.

Zato, kada me mlađe kolege pitaju: „Da li da sednem u direktorovu stolicu?" moj odgovor je jednostavan:

Sedi. Odmah. Ako ti pripada odgovornost, pripada ti i mesto. Tako se gradi autoritet.