Stečaj u Sremskoj Mitrovici: kako se čuva fabrika dok se čeka kupac

Fabrika koja čeka

Fabrički krug Matroza u Sremskoj Mitrovici prostire se na 64 hektara. Nekada se tu dnevno kretalo hiljade ljudi, kamioni, pa i teretni vozovi, čitav mali grad u pokretu. Kad prođem, dočeka me trava do pojasa i tišina koja se oseti u kostima.

Ne mogu da gledam da fabrika bude zapuštena. Zato organizujem bivše radnike da pokose krug, da ga očiste, da se hala i dvorište vrate u red. Fabrika mora da bude uredna, čista i spremna, jer možda sutra može da dođe kupac, možda se javi nada za novi život. U stečaju se retko zna kada će prilika kucnuti na vrata, ali kad kucne, mora zateći red, a ne korov.

Obilazim radove da vidim kako ide, i tu srećem druga s kojim sam nekada trenirao. I on je ostao bez posla kad i svi ostali. Ne žali se, ne kuka, ne traži ništa. Sednemo na panj, pričamo o starim danima, o treninzima, o svemu što smo tada mislili da je važno, a što danas izgleda sitno prema onome što nas sve zajedno pritiska.

Kad je košenje završeno, pozvao sam ga da bude vozač u stečaju. Pristao je bez mnogo reči. Znam da ne pije i da je vredan, to je, u ovom poslu, često dovoljno da nekome pružiš priliku da ostane koristan, da ostane u sistemu, dok se čeka rešenje.

Među radnicima sam sreo i Slavicu i mog druga Predraga. Hteo sam i njih da zadržim, da ostanu u stečaju, ali nisam imao osnova. To mi je najteži deo ovog posla, što nekada ne mogu da pomognem koliko bih želeo. Zakon i finansijska realnost ne prave prostor za sve, koliko god ja to želeo drugačije.

Neke fabrike se gase zauvek. A neke, dok god se o njima vodi briga, dok god neko kosi travu, održava krug, imaju šansu da ponovo rade.

Stečaj nije samo brojka na papiru i lista poverilaca. Stečaj je i ovaj panj, ovaj razgovor, ova odluka da se nekome, koliko je moguće, pruži ruka.