Prodali ste firmu, ali lična menica i dalje vezuje vas za nju

Prodali ste firmu. Ali da li ste prodali i rizik?

Pre nekoliko dana zove me prijatelj i pita:

„Šta da radim?"

To je pitanje koje u poslu, nažalost, često dođe tek kada je već kasno.

Prodao je firmu. Dogovor sa novim vlasnikom bio je, kako to često biva, prilično jednostavan: on preuzima firmu, nastavlja poslovanje, preuzima obaveze i potraživanja i ide dalje. Sve je delovalo korektno. Dosta toga je dogovoreno na reč.

Nije prošlo ni dva meseca, a firma je ušla u blokadu od oko 50 miliona dinara. Novi vlasnik se u međuvremenu dodatno zaduživao. Firma je poznata, ima ime i tradiciju, pa pretpostavljam da je i to pomoglo kod daljeg zaduživanja. Kada firma godinama posluje, samo njeno ime nekada otvara vrata.

Ali problem je bio na drugom mestu.

Kod jednog ranijeg kredita stara uprava dala je banci ličnu menicu. Dogovor sa novim vlasnikom bio je da, kada preuzme firmu, da on da svoju menicu, a da se stara povuče. Lepo zamišljeno. Samo što se banka sa tim nije složila.

Banka gleda svoj interes

Kada je došlo vreme da se menica zameni, banka je pogledala novog vlasnika, stanje firme i rizik koji postoji i rekla: ne.

I, kada se pogleda iz ugla banke, teško joj je to zameriti. Zašto bi banka vratila dobro sredstvo obezbeđenja koje već ima i prihvatila drugo za koje procenjuje da je lošije?

Tu dolazimo do suštine problema. Jedno je ono što su se stari i novi vlasnik međusobno dogovorili. Drugo je odnos prema banci.

Promena vlasnika firme sama po sebi ne znači da prestaju jemstva, menice, hipoteke ili druga sredstva obezbeđenja koja su ranije data. Ako banka na to nije pristala, dogovor između starog i novog vlasnika banku ne obavezuje.

I tu je moj prijatelj praktično ostao vezan za firmu koju više ne kontroliše.

„Ali mi smo se dogovorili"

Ovu rečenicu sam tokom poslovne karijere čuo mnogo puta: „Ali mi smo se tako dogovorili."

Verujem. Ali gde to piše? Koji je rok? Šta ako druga strana ne ispuni dogovor? Ko snosi posledice? I, što je u ovom slučaju najvažnije, da li je banka pristala?

Ako nije, problem nije rešen.

Možete vi u ugovoru napisati da će novi vlasnik plaćati kredit. Možete napisati i da će preuzeti sve obaveze. To jeste važno za odnos između vas i njega. Ali banka ima svoj ugovor i svoja sredstva obezbeđenja i neće ih se odreći samo zato što ste vi prodali firmu.

Gde je napravljena greška?

Po meni, greška nije napravljena kada je banka odbila da vrati menicu. Tada je već bilo kasno. Greška je napravljena pre prodaje firme.

Pitanje ličnih menica, jemstava, hipoteka i drugih sredstava obezbeđenja trebalo je rešiti pre nego što se firma prenese na novog vlasnika. To je trebalo da bude jedan od uslova prodaje. Na primer:

„Firma se prenosi kada banka potvrdi da sam oslobođen ličnog obezbeđenja."

Tada još imate pregovaračku poziciju. Imate firmu. Imate vlasništvo. Imate mogućnost da kažete: neću potpisati dok se ovo ne reši.

Kada firmu već predate, a novi vlasnik počne da posluje, zadužuje se i donosi odluke, situacija je potpuno drugačija. Vi više ne upravljate firmom, ali deo rizika može i dalje da ostane kod vas. To je najgora moguća kombinacija.

Šta bih proverio pre prodaje firme?

Pre nego što bih prodao firmu, napravio bih jednu vrlo jednostavnu tabelu. Na jednu stranu stavio bih sve obaveze firme, a onda bih posebno izdvojio sve ono gde postoji lična odgovornost vlasnika, direktora ili povezanih lica:

• lične menice,

• avalirane menice,

• jemstva,

• hipoteke na privatnoj imovini,

• zaloge,

• garancije drugih povezanih firmi,

• pristupanje dugu,

• druga sredstva obezbeđenja data banci ili poveriocima.

I za svaku stavku postavio bih jedno pitanje:

Šta se sa ovim dešava onog dana kada prodam firmu?

Ako odgovor nije jasan i ako nije na papiru, onda posao još nije završen.

Prodaja udela ne briše stare obaveze

Kada se prodaju udeli u društvu, firma ostaje ista firma, menja se vlasnik. Zbog toga njeni krediti, ugovori i obaveze ne nestaju. Isto tako ne nestaju automatski ni sredstva obezbeđenja koja su ranije data.

Zato je kod svake prodaje firme potrebno gledati mnogo šire od same kupoprodajne cene. Cena je samo jedan deo posla. Drugi deo je pitanje:

Šta ostaje iza mene kada izađem iz firme?

A šta sada?

To je sada pitanje mog prijatelja. Sada treba pregledati sve: ugovor o kreditu, menice i menična ovlašćenja, ugovor o prodaji firme odnosno prenosu udela, šta je novi vlasnik tačno preuzeo, šta je obećao, šta je od toga napisano i koja prava stari vlasnik prema njemu sada ima.

Ali jedna stvar je jasna i bez te analize:

Mnogo je lakše zaštititi se pre potpisa nego popravljati situaciju posle.

Zato kod prodaje firme ne treba pitati samo: „Koliko dobijam za firmu?" Treba pitati i: „Šta od rizika ostaje na meni?"

Jer firmu možete prodati. Možete predati ključeve. Možete izaći iz vlasništva. A onda nekoliko meseci kasnije možete otkriti da jedan stari potpis i dalje veoma čvrsto vezuje vas za tu firmu.

Zaključak

Poverenje u poslu jeste važno. Ali postoji trenutak kada dogovor mora da pređe na papir. Prodaja firme je upravo jedan od tih trenutaka, posebno kada postoje krediti, jemstva, lične menice ili privatna imovina data kao obezbeđenje.

Zato bih iz ove priče izvukao jednu vrlo jednostavnu pouku:

Nemojte tek posle prodaje firme pitati: „Šta sada da radim?"

Mnogo je bolje da pre potpisa pitate:

„Šta sve posle ovog potpisa još može da ostane na meni?"