„Samo potpišite zapisnik.“ Nisam ga potpisao i dobro je što nisam

Nekada u stečaju najveći problem nije ono što zateknete u nekom magacinu.

Problem može da bude ono što neko kasnije pokuša da dokaže da je u tom magacinu postojalo.

Ovo je priča iz jednog stečajnog postupka koji sam vodio u Novom Sadu. Počela je kao sasvim običan tehnički posao, trebalo je isprazniti magacin.

Završila se kao još jedna potvrda koliko su u stečaju važni dokumentacija, zapisnici, trag o svakoj preduzetoj radnji i sposobnost da se poslovni interes odvoji od ličnog odnosa.

Magacin koji je trebalo samo isprazniti

Stečajni dužnik je koristio magacin jedne zemljoradničke zadruge.

Ključeve od magacina imali su ljudi iz Zadruge.

Pre toga sam obišao objekat. Kroz prozor sam mogao da vidim neke kese i kutije, ali nisam mogao da utvrdim šta se tačno u njima nalazi, niti sam imao posebna saznanja o robi koja je bila u prostoru.

Magacin je trebalo isprazniti.

Dogovor je bio jednostavan.

Ljudi iz Zadruge trebalo je da u subotu u 10 časova dođu i otključaju magacin, a moji saradnici da iznesu stvari.

Organizovao sam prevoz, ljude i prostor u koji će stvari biti prenete, istovarene i popisane.

Pošto sam tog jutra imao privatne obaveze, na teren sam poslao svoje saradnike.

Imao sam poverenja i u njih i u ljude sa kojima smo se dogovarali.

Subota, 10 časova ali nikoga nema

Oko 10.30 pozvao me je moj saradnik Ilija.

„Upravniče, nema nikoga od ovih iz Zadruge.“

Rekao sam mu da sačekaju još pola sata.

Istovremeno sam pokušavao telefonom da dobijem ljude sa kojima je dolazak bio dogovoren.

Niko se nije javljao.

Rekao sam saradnicima da kupe novi katanac i provere da li imaju odgovarajući alat.

Ako se niko ne pojavi, magacin ćemo otvoriti zapisnički i komisijski, izneti stvari, evidentirati i slikati šta je urađeno i prostor ponovo uredno zaključati.

Prošlo je još pola sata.

Niko nije došao.

Rekao sam:

„Otvarajte.“

Magacin je otvoren u prisustvu više lica. Stvari su iznete i prenete, radnje su evidentirane, a prostor je ponovo zaključan.

Za mene je to u tom trenutku bio završen tehnički posao.

Pokazalo se da nije.

„Samo potpišite, pa da završimo“

U ponedeljak su se ljudi iz Zadruge javili.

Objasnio sam šta smo uradili i rekao da treba da izvršimo formalnu primopredaju prostora i ključa.

Dogovorili smo da se u sredu u 10 časova ponovo nađemo kod magacina.

Ovoga puta otišao sam lično.

Sa mnom su bili advokat i dve saradnice.

Kada smo stigli, sa druge strane nas je čekala čitava grupa ljudi, direktor, njihov advokat, saradnici i radnici.

Njihov advokat je već imao pripremljen zapisnik.

Praktično je trebalo samo da ga potpišem.

„Potpišite, pa da završimo.“

Ali u stečajnom postupku ne potpisujem dokument samo zato što ga je neko već pripremio.

Zapisnik mora da odgovara onome što se zaista dogodilo i onome što svojim potpisom mogu da potvrdim.

Rekao sam da smo pripremili svoj zapisnik i da možemo uredno da izvršimo primopredaju.

Nisu prihvatili.

Insistirali su na svom dokumentu.

Uzeo sam njihov zapisnik da vidim šta se od mene zapravo traži da potpišem.

I tada je cela situacija dobila potpuno drugačiji smisao.

Uz zapisnik i zahtev za naknadu štete

Pored zapisnika pojavio se i odštetni zahtev.

Odjednom su se pominjale određene stepenice, inox visokog sjaja, podovi, različiti radovi i drugi elementi koji su navodno postojali u prostoru.

Uz zahtev je bio priložen čak i projekat.

Iz dokumentacije je trebalo da proizlazi da je prilikom našeg ulaska u magacin nešto uklonjeno ili oštećeno i da je zbog toga nastala šteta koju bi trebalo da snosi stečajni dužnik.

Problem je bio veoma jednostavan:

Takve stvari tamo nisu postojale.

Pored toga, ključevi od magacina do našeg dolaska nisu ni bili kod mene niti kod mojih saradnika.

Tada sam počeo drugačije da posmatram i nedolazak na prethodno dogovorenu primopredaju.

I još jednom sam se podsetio koliko jedan naizgled bezazlen potpis može kasnije da postane važan.

Da sam bez primedbi potpisao unapred pripremljeni zapisnik, kasnije bi moglo da se postavi pitanje šta sam svojim potpisom zapravo potvrdio.

Nisam ga potpisao.

„Sud će raditi“

Situacija je postala neprijatna.

Oni nisu želeli da prime ključ ukoliko ne potpišem njihov zapisnik.

Ja nisam želeo da potpišem dokument sa čijom sadržinom se ne slažem.

U jednom trenutku neko je rekao:

„Sud će raditi.“

Odgovorio sam:

„Odlično. I treba.“

Time je razgovor završen.

Vrata smo ponovo zaključali, a ključ je ostao kod mene.

Ali time se pojavilo novo praktično pitanje:

Šta uraditi sa ključem ako druga strana odbija da ga primi?

Jednostavno rešenje - preporučeno pismo sa povratnicom

Prošlo je nekoliko dana.

Nikakve reakcije nije bilo.

Pitao sam advokata koji je radio sa mnom na predmetu:

„Šta da radim sa ključem?“

Njegov odgovor bio je vrlo jednostavan:

„Pošalji im ključ preporučenim pismom sa povratnicom i propratnim dopisom.“

Tako sam i uradio.

Ključ je stavljen u kovertu, uz odgovarajući propratni dopis, i poslat preporučenom pošiljkom sa povratnicom.

Time je sa moje strane ostao jasan trag da je ključ predat.

Čekao sam da vidim da li će uslediti tužba, zahtev za naknadu štete ili neka druga reakcija.

Nije se dogodilo ništa.

A onda se situacija potpuno promenila

U stečaju svakodnevno pregledate poslovne knjige, ugovore, potraživanja i obaveze stečajnog dužnika.

I tako sam došao do podatka koji je celu priču okrenuo u drugom pravcu.

Ista ta Zadruga bila je dužnik stečajnog dužnika.

I to za milionski iznos.

Dokumentacija je postojala, potraživanje je bilo evidentirano i trebalo ga je naplatiti.

Za mene ono što se ranije dogodilo kod magacina nije imalo nikakve veze sa naplatom tog potraživanja.

To nije bilo pitanje ljutnje, revanšizma ili odnosa sa ljudima iz Zadruge.

Ako stečajni dužnik ima potraživanje prema trećem licu, posao stečajnog upravnika je da preduzme odgovarajuće radnje radi njegove naplate i uvećanja stečajne mase.

Pokrenuto je izvršenje.

A zatim se dogodilo da to izvršenje dođe baš u trenutku kada je Zadrugi novac bio potreban za finansiranje tekuće proizvodnje.

Okolnosti su sada bile potpuno drugačije.

„Dug postoji i mora da se plati“

Nisu me odmah direktno kontaktirali.

Najpre je preko zajedničkih poznanika do mene stigla poruka.

Očigledno su želeli da provere kakav je moj stav i da li postoji prostor za razgovor.

Moj odgovor bio je jednostavan:

Ono što se dogodilo kod magacina nema veze sa ovim potraživanjem. Ovo nije osveta. Ali dug postoji i mora da se plati.

Ako imaju predlog kako da izmire obavezu, spreman sam da ga razmotrim.

Za mene ključno pitanje nije bilo samo koliko vremena im je potrebno.

Mnogo važnije pitanje bilo je:

Šta stečajna masa dobija kao sigurnost da će dogovoreni dug zaista biti plaćen?

Kada smo došli do tog pitanja, razgovor je postao mnogo jednostavniji.

Četiri rate i obezbeđenje plaćanja

Oko dinamike izmirenja obaveze relativno lako smo se dogovorili.

Dug je podeljen na četiri rate.

Time je dužniku omogućeno da ne mora celokupan iznos da plati odjednom, upravo u trenutku kada mu je likvidnost bila veoma važna.

Ali odlaganje naplate bez odgovarajućeg obezbeđenja za stečajnu masu i za mene nije bilo prihvatljivo.

Kao sredstvo obezbeđenja dogovorene su tri blanko menice.

Na taj način postignuto je rešenje koje je omogućilo dužniku da održi potrebnu likvidnost, ali stečajni dužnik nije ostao samo sa obećanjem da će potraživanje jednog dana biti plaćeno.

I tu je, po mom mišljenju, jedna od važnijih pouka ovog slučaja.

Šta ovaj slučaj pokazuje?

U stečaju se veoma često prepliću pravo, finansije, poslovni odnosi i međuljudski odnosi.

Zbog toga je važno nekoliko stvari.

Ne treba donositi odluke iz ljutnje.

Ne treba svaki pokušaj pritiska automatski pretvarati u sukob.

Ali isto tako ne treba olako potpisivati dokumente čiju sadržinu niste proverili ili sa kojom se ne slažete.

O svakoj važnijoj radnji treba ostaviti odgovarajući trag.

Treba čuvati dokumentaciju.

Kada je potrebno zaštititi stečajnu masu, treba reagovati.

A kada postoji prostor za dogovor, treba razgovarati.

Ali dogovor ne znači odricanje od zaštite interesa stečajne mase.

Da sam onog dana potpisao tuđi, unapred pripremljeni zapisnik samo da bismo „završili posao“, mogao sam sebi i stečajnom dužniku da napravim problem.

Sa druge strane, kada se kasnije pojavilo potraživanje stečajnog dužnika prema istoj Zadruzi, bilo bi jednako pogrešno da naplatu pretvorim u ličnu stvar i obračun.

Dug je dug.

Dogovor je moguć.

Ali interes stečajne mase mora da bude zaštićen.

Moj otac mi je od detinjstva često govorio jednu jednostavnu rečenicu:

„Nikad se ne zna kada će ko kome zatrebati.“

U ovom predmetu sam se još jednom setio koliko je bio u pravu.

Od situacije u kojoj mi je ponuđen unapred pripremljen zapisnik uz praktično „samo potpišite“, došli smo do toga da nekoliko meseci kasnije ponovo sednemo za isti sto i tražimo rešenje kako da se dug prema stečajnom dužniku izmiri.

U poslu se okolnosti menjaju.

Ljudi koji se danas nalaze na suprotnim stranama sutra mogu imati zajednički interes da pronađu razumno rešenje.

Zato je važno da iza nas ostanu korektno postupanje, uredna dokumentacija i otvorena mogućnost za razgovor.

Ne mora svaki spor da postane rat. Ali svaki dogovor mora da štiti ono za šta ste odgovorni.