Dijagnoza bez odobrenja: sme li stručnjak da upozori kompaniju koja to nije tražila

Etička dilema: kada stručnost postane moralna odgovornost

Šta radi stečajni upravnik kada, analizirajući javno dostupne podatke, prepozna da jedna ugledna kompanija ide ka stečaju, a niko ga za to nije pitao?

Situacija koja me je naterala da stanem i razmislim

Tokom razvoja programa „Poslovna otpornost preduzeća", testirao sam metodologiju na javno dostupnim finansijskim podacima jedne ugledne kompanije iz Novog Sada. Cilj je bio čisto tehnički, proveriti da li model ranog upozoravanja daje smislene rezultate na realnim, ne hipotetičkim primerima.

Ono što sam dobio kao rezultat me je zabrinulo. Prema indikatorima koje sam analizirao, kompanija se kreće ka stečaju u naredne dve godine, a taj rok bi mogao biti i kraći ukoliko se poklope dva nezavisna, ali verovatna događaja.

Nisam tražio ovaj nalaz. On je jednostavno „ispao" iz analize koju sam radio iz sasvim drugog razloga. I tu je počela dilema koja, verujem, nije samo moja, tiče se svakog stručnjaka koji poseduje alate da vidi ono što drugi ne vide.

Pitanje koje me i dalje muči

Da li je etički kontaktirati kompaniju i skrenuti pažnju na kritične slabe tačke koje primećujem ili je to neovlašćeno mešanje u tuđe poslove, bez poziva i bez punog uvida u internu situaciju firme?

Argumenti za upozoravanje

• Stručna odgovornost prema poslovnoj zajednici. Ako poznajem obrasce koji prethode stečaju, prećutkivanje tog znanja teško da je neutralan čin.

• Mogućnost očuvanja radnih mesta. Rano upozorenje ostavlja prostor za reorganizaciju koja u kasnijoj fazi krize više nije izvodljiva.

• Prevencija je jeftinija i humanija od sanacije. Svaka faza krize, od strateške do insolventnosti, sužava broj raspoloživih opcija i poskupljuje izlazak iz nje.

• Transparentnost kao društvena korist. Poslovna zajednica u celini ima interes da se rizici prepoznaju na vreme, ne samo pojedinačna kompanija.

Argumenti protiv upozoravanja

• Nepozvan savet lako se doživljava kao napad. Menadžment koji nije tražio spoljno mišljenje može ovakav pristup protumačiti kao agresivno mešanje.

• Javni podaci nisu cela slika. Bilans stanja i uspeha ne pokazuju pregovore koji su u toku, dokapitalizaciju koja se priprema ili promenu vlasničke strukture, faktori koji mogu potpuno promeniti zaključak.

• Rizik po poslovne odnose. Lokalna poslovna zajednica pamti ovakve gestove, u dobrom i u lošem smislu, što može uticati na buduću saradnju.

• Etika „dijagnostikovanja" bez odobrenja. Postavljanje dijagnoze firmi koja nije tražila pregled otvara pitanje granica profesionalnog delovanja, slično kao kod neželjenog medicinskog mišljenja.

Gde ja stojim u ovoj dilemi

Ideja programa „Poslovna otpornost preduzeća" upravo počiva na proaktivnom prepoznavanju rizika pre nego što oni postanu nepovratni. To je razlog zašto ovo pitanje za mene nije akademsko, ono direktno oblikuje kako ću graditi odnos sa budućim klijentima.

Moj trenutni stav je da stručno zapažanje, bez konkretnog poziva ili mandata, ne daje automatsko pravo na direktno obraćanje kompaniji, posebno ne na osnovu nepotpune, javno dostupne slike.

Ono što, međutim, ima smisla jeste da se ovakvi uvidi pretoče u opšte, edukativne sadržaje, tekstove, alate za samoproveru, radionice, kroz koje kompanije same prepoznaju sopstvene rizike i odluče da li i kada će potražiti dalju analizu. Na taj način se stručnost stavlja na raspolaganje, bez nametanja dijagnoze onome ko je nije tražio.

Ne čekajte da neko drugi primeti ono što biste vi sami mogli da uočite na vreme

Upravo zato razvijam program „Poslovna otpornost preduzeća" da vlasnici i menadžment imaju alat kojim sami, na vreme i bez nepozvane spoljne dijagnoze, proveravaju gde stoji njihova kompanija.

Ako želite da utvrdimo realno stanje vaše firme pre nego što rani signali postanu kasni, zakažite konsultacije. Kroz razgovor prolazimo ključne finansijske i operativne pokazatelje i dogovaramo dalje korake u meri u kojoj vi to želite i kada vi to odlučite.
Zakažite konsultacije