Razdvajanje vlasnika: šta zaista delimo i koliko firma stvarno vredi

Problem između vlasnika može da uništi i zdravu firmu

Firma posluje. Ima kupce. Ima zaposlene. Plaća obaveze. Ima imovinu i tržište.

Sve izgleda dobro, ali na papiru.

A onda počnu problemi između vlasnika.

Jedan želi da ulaže dalje, drugi želi da izvlači dobit. Jedan radi od jutra do mraka, drugi se godinama gotovo ne pojavljuje u firmi, ali očekuje isti deo. Jedan želi da izađe iz posla, drugi bi ga možda i isplatio, ali nema odakle.

Kod porodičnih firmi stvari mogu biti još komplikovanije.

Roditelji su osnovali firmu pre trideset godina. Deca su odrasla. Jedno dete je praktično ceo život u poslu, drugo je izabralo potpuno drugačiji put. Kada dođe trenutak da se razgovara o vlasništvu, nasleđivanju i budućnosti firme, ono što je godinama izgledalo jednostavno odjednom više nije tako.

I tu nastaje problem koji se u bilansu stanja ne vidi.

Firma može biti potpuno zdrava, a da je odnos između vlasnika ozbiljno „bolestan“.

Kada problem između ljudi postane problem firme

Sukob vlasnika gotovo nikada ne ostaje samo njihov privatni problem.

To se oseća i u poslovanju.

Ne donose se odluke. Investicije se odlažu. Zaposleni počinju da se svrstavaju na jednu ili drugu stranu. Banka oseća da nešto nije u redu. Ključni ljudi počinju da razmišljaju o odlasku.

A onda se desi nešto što sam mnogo puta video u privredi: firma koja je imala sve uslove da normalno posluje počinje polako da gubi vrednost.

Ne zato što nema tržište.

Ne zato što nema proizvod.

Ne zato što nema imovinu.

Nego zato što vlasnici više ne mogu zajedno.

U takvoj situaciji često čujem rečenicu:

„Najbolje je da se razdvojimo.“

To može biti dobro rešenje.

Ali tek tada počinje pravi posao.

Nije dovoljno reći: „Ti uzmi pola, ja ću pola“

Firma nije stvar koja može jednostavno da se preseče na dva jednaka dela.

Možda jedan vlasnik vodi proizvodnju, a drugi prodaju.

Možda jedna delatnost pravi dobit, a druga troši novac.

Možda je najvrednija imovina nekretnina bez koje proizvodnja ne može da funkcioniše.

Možda postoje krediti, hipoteke, jemstva, lične menice, potraživanja od kupaca, sporovi, povezane firme ili pozajmice između vlasnika i društva.

Zato, pre bilo kakve podele, prvo treba odgovoriti na mnogo jednostavnije pitanje:

Šta zapravo delimo?

Tek kada to znamo, možemo ozbiljno da razgovaramo o tome ko šta dobija.

Knjigovodstvena vrednost firme nije isto što i njena stvarna vrednost

Ovo je jedna od najčešćih grešaka.

Vlasnici pogledaju bilans i kažu:

„Kapital je četiri miliona evra. Polovina je dva miliona.“

Nažalost, u stvarnom životu to često nije tako.

Neka imovina u bilansu možda vredi mnogo više od knjigovodstvene vrednosti. Neka možda vredi mnogo manje. Potraživanje od deset miliona dinara nije isto ako će biti naplaćeno za trideset dana ili ako ga firma pokušava naplatiti preko suda u poslednje četiri godine.

Isto važi za zalihe, opremu, nekretnine, kredite i druge obaveze.

A postoji i ono što se u bilansu gotovo i ne vidi: tržište koje je firma godinama stvarala, kupci, ugovori, ime, zaposleni i znanje koje postoji unutar firme.

Zbog toga kod razdvajanja vlasnika prvo treba napraviti ekonomsku sliku društva.

Ja bih u takvoj analizi želeo da znam:

• koliko zaista vredi imovina,

• koliko su realna potraživanja,

• kakve obaveze firma ima,

• koliko novca poslovanje može da generiše,

• koje delatnosti stvaraju dobit,

• gde nastaju gubici,

• koliko firma zavisi od pojedinog vlasnika,

• šta se može izdvojiti, a da ostatak poslovanja nastavi normalno da funkcioniše.

Tek posle toga ima smisla razgovarati o procentima.

Jedan vlasnik želi da izađe. Drugi nema novac da ga isplati.

Ovo je možda najčešći praktični problem.

Pretpostavimo da dva vlasnika imaju po 50% firme.

Dogovore se da jedan izlazi.

Odlično.

Ali ako se proceni da njegov deo vredi milion evra, postavlja se vrlo jednostavno pitanje:

Odakle drugom vlasniku milion evra?

Firma može vredeti dva ili tri miliona, a da na računu nema ni približno toliko novca.

Tada klasična ideja „isplati me i ja odlazim“ nije realna.

Ali to ne znači da rešenje ne postoji.

Može se razmatrati isplata kroz određeni period. Može se razgovarati o preuzimanju dela imovine. Može se izdvojiti određena delatnost. Može se napraviti nova vlasnička struktura. Nekada je moguće odvojiti poslovne celine tako da oba vlasnika nastave dalje, ali svako u svom pravcu.

Ne postoji jedno rešenje za sve firme.

Zato se ovakve stvari ne rešavaju šablonski.

Porodične firme imaju još jedan sloj problema

Kod porodične firme vlasnik nije samo vlasnik.

On je i otac.

I direktor.

I osnivač.

A njegov poslovni partner može istovremeno biti supruga, brat, sestra, sin ili ćerka.

Zato poslovni razgovor lako postane porodični razgovor.

I obrnuto.

Jedno dete kaže:

„Ja sam petnaest godina u firmi.“

Drugo kaže:

„Ali i ja sam naslednik.“

Oboje su u pravu.

Problem je što odgovor na pitanje ko je koliko radio u firmi nije isto što i odgovor na pitanje ko ima kakav vlasnički položaj.

Da li podeliti ravnomerno ili pošteno?

Ako se te stvari ne razdvoje na vreme, sledeća generacija često ne nasledi samo firmu.

Nasledi i problem.

Zato mislim da je mnogo bolje o ovome razgovarati dok firma dobro posluje nego onda kada je sukob već napravio finansijsku štetu.

Prvo treba utvrditi šta ko zapravo želi

Pre brojeva, procena i ugovora, postoji jedno pitanje koje je važnije od svih ostalih:

Šta svaki od vlasnika zapravo želi?

• Da ostane u firmi?

• Da izađe?

• Da dobije novac?

• Da preuzme određeni deo poslovanja?

• Da zadrži nekretninu?

• Da deca nastave posao?

• Da se vlasnici potpuno razdvoje i više nemaju međusobne poslovne odnose?

Tek kada se to iskreno kaže, može da se traži model.

Zato je u ovakvim situacijama posredovanje veoma važno.

Ne zato da bi neko „pomirio“ vlasnike.

Nekada pomirenje uopšte nije cilj.

Cilj može biti upravo suprotan: da se ljudi razdvoje.

Ali da se razdvoje tako da iza njih ne ostane uništena firma.

Sud može da presudi. Ali ne i da reši poslovni problem.

Kada sukob ode predaleko, često se završi kod advokata i na sudu.

Nekada je to neizbežno.

Ali sudski postupak uglavnom odgovara na pravno pitanje ko je u pravu, ko šta duguje, ko ima koje pravo.

Sud ne pravi novi poslovni model firme.

Ne određuje ko će voditi proizvodnju, ko će preuzeti kupce, kako će se podeliti zaposleni, ko će koristiti nekretninu ili kako će jedan vlasnik izaći iz firme, a da drugi ne ostane bez likvidnosti.

To mora da se osmisli.

Zato ovakvim problemima prvenstveno pristupam kao ekonomskom i vlasničkom problemu koji zatim mora biti pravno sproveden.

Kako ja pristupam ovakvoj situaciji

Prvi korak nije ugovor.

Prvi korak je razgovor.

Želim da čujem svakog vlasnika pojedinačno i da razumem šta želi, šta mu je važno i gde vidi svoju budućnost.

Nakon toga sledi analiza firme:

• vrednost imovine,

• obaveze,

• novčani tok,

• profitabilnost,

• potraživanja,

• krediti,

• vlasnička struktura,

• delatnosti koje mogu ili ne mogu da funkcionišu odvojeno.

Zatim pravimo realni scenario.

Jer tek tada, kada se stave različiti modeli na sto, vidi se šta je najbolje.

Na primer:

• jedan vlasnik izlazi i dobija naknadu kroz određeni period;

• jedan vlasnik preuzima jednu poslovnu celinu, drugi drugu;

• deo imovine se izdvaja;

• osnivaju se nova društva;

• menja se vlasnička struktura;

• ili se pravi potpuno drugačiji model koji odgovara baš toj firmi.

Tek kada vlasnici razumeju ekonomske posledice svakog modela, ide se na njegovu pravnu realizaciju.

Finansijski model bez dobrog pravnog rešenja nije dovoljan

Ovde želim posebno da naglasim jednu stvar.

Ovakav posao ne može ozbiljno da se uradi samo iz finansijskog ugla.

Zato u ovakvim projektima radimo kao tim.

Pored finansijske analize i posredovanja između vlasnika, imamo sopstveni pravni tim koji čine vrhunski advokati sa velikim iskustvom u privrednom i korporativnom pravu.

To znači da se model ne završava na ideji šta bi bilo dobro uraditi.

Kada se pronađe rešenje koje je ekonomski održivo i prihvatljivo vlasnicima, naš pravni tim ga dalje oblikuje i sprovodi kroz odgovarajuću pravnu dokumentaciju, ugovore, statusne promene, promene vlasničke strukture i druge potrebne postupke.

Po potrebi se uključuju i procenitelji, poreski stručnjaci, notari i drugi specijalisti.

Meni je važno da klijent na kraju ne dobije samo savet.

Treba da dobije rešenje koje može stvarno da sprovede.

Razdvajanje partnera bez uništavanja firme

Mislim da je ovo najbolji naziv za ono što ovakvoj firmi zapravo treba.

Ne „svađa suvlasnika“.

Ne „izlazak člana društva“.

Ne samo „procena firme“.

Već:

Razdvajanje partnera bez uništavanja firme.

Jer je to suština.

Ako dva čoveka više ne mogu zajedno, onda ih ne treba na silu držati zajedno.

Ali nema nikakvog razloga da zbog njihovog razlaza propadne posao koji su možda gradili dvadeset ili trideset godina.

Dobra podela treba da omogući da se sačuva što više vrednosti:

• da posao nastavi da funkcioniše,

• da zaposleni znaju gde pripadaju,

• da kupci i dobavljači ne osete haos,

• i da svaki vlasnik zna šta dobija i sa čime nastavlja dalje.

Nemojte čekati da vlasnički problem postane finansijski problem

Ako firma još dobro posluje, upravo je tada najbolji trenutak za rešavanje odnosa između vlasnika.

Kada blokada već nastane, kada ključni zaposleni odu, kada promet počne da pada, kada banke postanu oprezne i kada se pojave problemi sa likvidnošću, tada je manevarski prostor mnogo manji.

Ako imate porodičnu firmu ili društvo sa više vlasnika i osećate da je došlo vreme za razdvajanje, izlazak jednog partnera, podelu poslovanja ili uređivanje odnosa između prve i druge generacije, možemo zajedno analizirati situaciju i napraviti model koji je finansijski održiv, pravno siguran i praktično izvodljiv.

Ne mora svaki poslovni razlaz da završi uništavanjem firme.

Dobro organizovano razdvajanje je način da firma ili poslovi koji iz nje nastanu nastave da žive.