Zašto Odustaju od Spasa Kada Postoji Rešenje

Zašto vlasnici firmi ponekad odustanu kada je spas na dohvat ruke?

Zašto je odlučio da pusti firmu niz vodu?

Sedeo sam za stolom sa vlasnikom jedne vrlo dobre firme. Imovina preko pet miliona evra. Predlog za stečaj nad njegovom kompanijom je već bio pokrenut. Međutim, još nismo stigli do ključnog momenta, do održavanja ročišta i donošenja rešenja o otvaranju stečaja. Postojao je prostor za akciju.

U toj fazi postupka Zakon o stečaju pruža jednu važnu mogućnost, podnošenje Unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR). To znači da sud najpre odlučuje o planu, a tek ako plan ne prođe, donosi rešenje o stečaju. Drugim rečima, postojala je realna šansa da se firma sačuva i da se izbegne stečajni postupak.

Reorganizacija kao realna šansa

Video sam mnogo firmi koje su bile u crnoj zoni, u potpunom kolapsu, sa dugovima većim od imovine, bez likvidnosti i šanse za opstanak. Te firme su se borile do poslednjeg daha, ali je ishod uglavnom bio predvidiv.

Ovaj čovek, međutim, nije bio u toj zoni. Naprotiv, njegovi finansijski parametri pokazivali su da je bliži beloj zoni. Prema Altmanovom Z-skoru bio je na granici, ali je imao realnu šansu da reorganizacijom sačuva firmu, radna mesta, imovinu, sve ono za šta je stvarao godinama.

Ono što je posebno važno, imao je prosečno vreme naplate potraživanja kraće od 30 dana. U današnjoj privredi to je gotovo neverovatno, jer prosečne firme u problemima čekaju 120 pa i 180 dana na naplatu svojih potraživanja. Brz obrt kapitala je bio njegova ključna prednost i baza za uspešan plan reorganizacije.

Zašto je odustao?

Ponudio sam mu rešenje. Predložio sam da zajedno izradimo UPPR i da na taj način spasemo firmu. Vreme nije radilo za nas, ali prostor za akciju je postojao. Bio je saglasan, rekao je da će se javiti sutra.

Nije se javio. Do današnjeg dana ostala mi je nejasna njegova odluka. Zašto je pustio firmu niz vodu? Da li je strah bio jači od racionalne procene? Da li su ga emocije i osećaj bezizlaznosti paralisali? Ili je možda neko iz okruženja savetovao povlačenje, umesto borbe?

Tokom 20 godina rada u stečajnim postupcima video sam različite sudbine preduzetnika. Ali on je bio jedan od retkih koji su imali realnu šansu za uspeh, a ipak su odustali.

Psihologija preduzetnika u krizi

Kada dođe trenutak odluke, mnogi vlasnici firmi ne razmišljaju racionalno. Kriza u poslovanju nije samo pravni ili finansijski problem, to je i ogroman psihološki teret. Vlasnici se suočavaju sa osećajem krivice, straha, srama i nemoći. Često im se čini da je sve izgubljeno, iako podaci govore suprotno.

Upravo tu nastaje paradoks: firme koje imaju šansu za spas često ne iskoriste tu šansu, dok firme koje su već duboko potonule pokušavaju da se izvuku svim silama. Razlog leži u emocijama i percepciji realnosti.

Reorganizacija traži hrabrost. Traži da vlasnik veruje da rešenje postoji i da je spreman da ga sprovede uz pomoć stručnog tima. Ali mnogi nemaju snage da donesu tu odluku, čak i kada im se pruža gotov plan.

Šta je UPPR i zašto je važan?

Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) je instrument koji Zakon o stečaju predviđa upravo za ovakve situacije. Njegova suština je jednostavna: ako firma može da se spase i ako postoji realan plan kako da se dugovi reše, vlasnici i poverioci mogu da izbegnu stečaj i da nastave poslovanje.

Prednosti UPPR-a su brojne:

• Sud odlučuje o UPPR-u u zavisnosti od situacije: ako je neko od poverilaca prethodno podneo predlog za stečaj, prvo se glasa o UPPR-u, a tek ako se on ne usvoji, razmatra se taj predlog za stečaj. Ako postoji samo predlog samog stečajnog dužnika sa UPPR-om (dakle, „predlog na stolu“), i plan ne bude izglasan, smatra se kao da predloga nikada nije ni bilo i takav ishod ne proizvodi nikakve pravne posledice.
• Poverioci imaju šansu da naplate više kroz reorganizaciju nego kroz bankrot.
• Vlasnik zadržava kontrolu nad firmom i nastavlja poslovanje.
• Radna mesta se čuvaju, što je važno za zaposlene i lokalnu zajednicu.
• Firma može da iskoristi vreme za restrukturiranje i prilagođavanje tržištu.

UPPR je, drugim rečima, šansa za novi početak. Ali tu šansu ne koristi veliki broj preduzetnika, upravo zato što je potrebno brzo reagovati i okupiti tim koji zna kako da plan napravi i sprovede.

Razlika između UPPR-a i plana reorganizacije

Važno je napraviti razliku između UPPR-a i klasičnog plana reorganizacije.

• UPPR podnosi sam stečajni dužnik i to zajedno sa predlogom za otvaranje stečaja. Sud tada najpre razmatra i stavlja na glasanje plan. Ako bude usvojen, firma nastavlja poslovanje bez otvaranja stečajnog postupka. Ako ne bude usvojen, smatra se kao da predloga nije ni bilo.
• Plan reorganizacije podnosi se tek kada je stečaj već otvoren. On se izrađuje u toku postupka i predstavlja pokušaj da se u okviru otvorenog stečaja, firma reorganizuje i nastavi da posluje.

I jedan i drugi imaju isti cilj, da spasu biznis i obezbede bolji položaj za poverioce nego što bi imali kroz bankrot. Razlika je u trenutku i načinu podnošenja.

Praksa u Srbiji – koliko se koristi UPPR?

Iako je institut UPPR-a uveden još 2010. godine, njegova primena u Srbiji je i dalje ograničena. Vlasnici firmi uglavnom znaju da postoji ta mogućnost, ali je ne koriste onoliko koliko bi mogli. Često odlažu odluku u nadi da će se problemi rešiti sami od sebe. Savetnici ih takođe ne podstiču dovoljno da razmotre UPPR kao realnu opciju.

Statistika pokazuje da je broj odobrenih planova reorganizacije znatno manji od broja otvorenih stečajeva. To je donekle i očekivano, jer je prirodno da mnoge firme završe u bankrotu, dok manji broj realno može da se reorganizuje. Ipak, u Srbiji se često stiče utisak da smo predugo održavali „mrtve firme na steroidima“, umesto da na vreme ponudimo realan plan kroz UPPR. Upravo tu leži specifičnost ovog instituta, da pruži šansu onima koji zaista imaju potencijal za oporavak, a da se izbegne bespotrebno produžavanje agonije kod onih koji ga nemaju.

Ako pogledamo praksu u inostranstvu, videćemo da se slični mehanizmi koriste mnogo aktivnije. U zemljama sa razvijenijom privredom, planovi reorganizacije često predstavljaju prvu opciju kada se firma suoči sa ozbiljnim teškoćama. Time se ne samo spašavaju radna mesta i kapital, već se i investitorima i poveriocima šalje poruka da postoji spremnost da se pronađe održivo rešenje. U poređenju sa tim, kod nas UPPR još uvek nije zaživeo u punoj meri, iako ima sve pravne pretpostavke da postane značajan instrument oporavka kompanija.

Primeri uspešnih reorganizacija postoje, velike kompanije, ali i manje firme su se kroz UPPR izvukle iz dugova i nastavile da posluju. Ali o tim primerima se malo govori, pa preduzetnici ostaju bez verodostojnih priča koje bi im dale motivaciju da pokušaju.

Zašto vlasnici odustaju?

Postoji nekoliko ključnih razloga zašto vlasnici firmi ne koriste mogućnost UPPR-a:

• Nedostatak informacija – mnogi ne znaju da zakon pruža tu opciju.
• Strah od javnosti – vlasnici se boje da će ih okolina percipirati kao neuspešne.
• Loši savetnici – često ih odvraćaju od borbe i predlažu povlačenje.
• Kratak rok za reakciju – od trenutka kada se pojavi predlog za stečaj, rokovi su ograničeni.
• Psihološki pritisak – osećaj bezizlaznosti blokira racionalno odlučivanje.

Kada se sve sabere, odluka da se „pusti firma niz vodu“ često nije racionalna, već emotivna. A posledice takvih odluka osećaju ne samo vlasnici, već i zaposleni, poverioci i lokalna privreda.

Poruka vlasnicima firmi

Ako ste vlasnik firme i trenutno osećate pritisak finansijskih problema, zapitajte se da li ste sigurni da ste iscrpeli sve mogućnosti? Ili možda baš sada postoji rešenje koje vas može izvući, a vi ga ne vidite od buke i stresa?

Ne donosite odluke na osnovu straha. Proverite sve opcije. Razgovarajte sa stručnjacima koji imaju iskustva u reorganizaciji i stečajnim postupcima. Možda rešenje postoji, ali ga vi ne vidite.

UPPR može biti vaša karta za novi početak.

Zaključak

Ovaj slučaj mi je ostao urezan u sećanje jer je pokazao koliko je tanka linija između spasavanja i gašenja firme. Vlasnik je imao realnu šansu, dobre finansijske parametre, brzo vreme naplate i mogućnost da podnese UPPR. Ipak, odustao je.

To je podsetnik svima nama da odluke u poslovanju nisu samo stvar brojeva i zakona, već i emocija, hrabrosti i spremnosti da se veruje u budućnost.

Šta vi mislite? Da li ste se ikada sreli sa vlasnicima firmi koji odustaju kada je rešenje na dohvat ruke, kada imaju šansu da spasu biznis?