Kako zatvoriti firmu sa dugovima: likvidacija, stečaj ili reorganizacija?

Likvidacija ili stečaj: 6 ključnih pitanja kada firma ima dugove

Kada firma više ne može uredno da izmiruje obaveze, vlasnik obično postavi pogrešno pitanje. Ne glasi ono „kako da zatvorim firmu“, već: „da li likvidacija uopšte dolazi u obzir i postoji li već neki od zakonskih razloga za stečaj?“

Likvidacija i stečaj nisu dve ravnopravne opcije između kojih se bira samo prema tome koja je jednostavnija ili jeftinija. Zakon o privrednim društvima propisuje uslov pod kojim se likvidacija može sprovesti, dok Zakon o stečaju određuje razloge zbog kojih se može otvoriti stečajni postupak.

U ovom tekstu razdvajam ono što se u praksi često meša. Ako vodite firmu koja ima ozbiljne probleme sa likvidnošću, nalazi se u blokadi ili joj je vrednost imovine manja od obaveza, sledećih šest tačaka pomoći će Vam da razumete gde se zaista nalazite i koje mogućnosti zakon predviđa.

1. Likvidacija je moguća samo ako društvo ima dovoljno sredstava za sve obaveze

Osnovno pravilo sadržano je u članu 524 Zakona o privrednim društvima: likvidacija društva može se sprovesti kada društvo ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza.

To znači da dobrovoljna likvidacija nije postupak kojim se rešava problem nedostatka imovine za plaćanje poverilaca. Ona je način da se ugasi društvo koje prestaje da posluje, ali ima dovoljno sredstava da izmiri sve svoje obaveze.

Tokom likvidacije sastavljaju se početni likvidacioni bilans i početni likvidacioni izveštaj. Ako se iz tih dokumenata utvrdi da imovina društva nije dovoljna za namirenje svih potraživanja poverilaca, odnosno da postoji prezaduženost, član 539 Zakona o privrednim društvima propisuje veoma konkretno pravilo: likvidacioni upravnik dužan je da nadležnom sudu podnese predlog za pokretanje stečaja u roku od 15 dana od dana sastavljanja početnog likvidacionog bilansa, odnosno početnog likvidacionog izveštaja.

U tom slučaju likvidacioni upravnik više ne može da nastavi sa redovnim namirenjem poverilaca, osim obaveza nastalih iz tekućeg poslovanja do pokretanja stečajnog postupka.

Zato je pre odluke o likvidaciji važno utvrditi stvarno stanje: kolika je vrednost imovine koja je raspoloživa za namirenje poverilaca i koliko iznose ukupne obaveze društva.

2. Zakon poznaje četiri stečajna razloga

Zakon o stečaju ne poznaje samo nesolventnost i prezaduženost. Član 11 propisuje četiri stečajna razloga:

1. trajniju nesposobnost plaćanja,

2. preteću nesposobnost plaćanja,

3. prezaduženost,

4. nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije, odnosno situaciju kada je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način.

Za većinu vlasnika firmi najvažnija su prva tri razloga.

Trajnija nesposobnost plaćanja postoji kada stečajni dužnik ne može da odgovori svojim novčanim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze ili kada potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana.

Ovde je važna jedna razlika koja se u praksi često zanemaruje: Zakon ne kaže da sama blokada računa u trajanju od 30 dana automatski predstavlja stečajni razlog. Zakonska formulacija glasi „potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana“.

Dugotrajna blokada računa svakako predstavlja ozbiljan pokazatelj problema sa likvidnošću, ali je za pravnu ocenu potrebno utvrditi konkretne činjenice.

Pored toga, Zakon propisuje posebnu pretpostavku trajnije nesposobnosti plaćanja: ako poverilac u sudskom ili poreskom izvršnom postupku sprovedenom u Republici Srbiji nije mogao da namiri svoje novčano potraživanje bilo kojim sredstvom izvršenja, pretpostavlja se da postoji trajnija nesposobnost plaćanja.

Preteća nesposobnost plaćanja postoji kada stečajni dužnik učini verovatnim da svoje već postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću.

Prezaduženost postoji kada je imovina stečajnog dužnika manja od njegovih obaveza, uz poseban zakonski izuzetak koji se odnosi na određena društva lica.

Zbog toga stanje firme ne treba procenjivati samo na osnovu činjenice da li je račun trenutno blokiran. Potrebno je paralelno analizirati likvidnost, dospele obaveze, strukturu duga i odnos vrednosti imovine i ukupnih obaveza.

3. Ne postoji automatska lična odgovornost direktora samo zato što stečaj nije pokrenut odmah

Ovo je posebno važna stvar jer se u javnosti često pojednostavljuje.

Zakon o stečaju ne sadrži opšte pravilo prema kome direktor, čim nastupi stečajni razlog, ima određeni broj dana da lično podnese predlog za pokretanje stečaja, niti propisuje da direktor automatski svojom ličnom imovinom odgovara poveriocima samo zato što je stečaj pokrenut kasnije.

Kod društva s ograničenom odgovornošću Zakon o privrednim društvima predviđa da skupština društva odlučuje o podnošenju predloga za pokretanje stečajnog postupka od strane društva.

To, međutim, ne znači da direktor može ignorisati finansijsko stanje društva.

Direktor ima zakonsku dužnost da svoje poslove obavlja savesno, sa pažnjom dobrog privrednika i u razumnom uverenju da deluje u najboljem interesu društva. Ako povredom te dužnosti prouzrokuje štetu društvu, može postojati osnov za njegovu odgovornost prema pravilima Zakona o privrednim društvima.

Posebno treba razlikovati odgovornost direktora od odgovornosti vlasnika društva.

Član društva s ograničenom odgovornošću po pravilu ne odgovara svojom ličnom imovinom za obaveze društva. Međutim, član 18 Zakona o privrednim društvima predviđa takozvano probijanje pravne ličnosti kada član zloupotrebi pravilo o ograničenoj odgovornosti.

To može postojati, između ostalog, ako koristi društvo ili njegovu imovinu radi oštećenja poverilaca ili ako, radi sticanja koristi za sebe ili treće lice, umanji imovinu društva iako je znao ili morao znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze.

Dakle, stvarni rizik nije u jednostavnoj formuli „niste na vreme podneli stečaj – direktor automatski plaća dugove“. Rizik nastaje iz konkretnih radnji, propuštanja, raspolaganja imovinom i eventualne štete koja je takvim postupanjem nastala.

Sasvim drugačija situacija postoji kod likvidacionog upravnika: ako početni likvidacioni dokumenti pokažu prezaduženost, za njega postoji izričit zakonski rok od 15 dana za podnošenje predloga za pokretanje stečaja.

4. Poverilac može pokrenuti stečaj, ali ne po svakom stečajnom razlogu

Stečajni postupak ne mora da pokrene samo društvo.

Prema članu 55 Zakona o stečaju, predlog za pokretanje stečajnog postupka mogu podneti poverilac, stečajni dužnik ili likvidacioni upravnik.

Međutim, njihova ovlašćenja nisu potpuno ista.

Poverilac može podneti predlog u slučaju trajnije nesposobnosti plaćanja, nepostupanja po usvojenom planu reorganizacije ili ako je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način.

To znači da poverilac ne može svoj predlog zasnovati samo na tvrdnji da je društvo prezaduženo ili da mu preti buduća nesposobnost plaćanja.

Društvo, sa druge strane, može podneti predlog kada postoji neki od stečajnih razloga iz člana 11 Zakona.

Važno je i da pokretanje likvidacije ne štiti društvo od stečaja. Zakon o privrednim društvima izričito dozvoljava poveriocima da i tokom likvidacije podnesu predlog za pokretanje stečaja ako postoje zakonski uslovi.

Zato vlasnik firme ne bi trebalo da računa da je otvaranjem likvidacije „zatvorio vrata“ stečaju.

Ali ni obrnuto nije tačno: ako poverilac podnese predlog za pokretanje stečaja, mogućnost reorganizacije nije automatski izgubljena.

Ako stečajni dužnik, pre nego što sud odluči o predlogu poverioca, podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka u skladu sa unapred pripremljenim planom reorganizacije, sud će, pod uslovima propisanim Zakonom, prvo odlučivati o predlogu dužnika sa unapred pripremljenim planom reorganizacije.

Vreme je zato veoma važno, ali ne zato što podnošenjem predloga poverioca reorganizacija automatski nestaje, već zato što se sa razvojem postupka menjaju procesne mogućnosti i položaj vlasnika.

5. Reorganizacija nije „treća opcija“ izvan stečaja - ona je jedan od načina sprovođenja stečaja

Ovo je još jedna važna terminološka razlika.

Prema članu 1 Zakona o stečaju, stečaj se sprovodi na dva načina: bankrotstvom ili reorganizacijom.

Bankrotstvo podrazumeva namirenje poverilaca iz vrednosti celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno iz vrednosti stečajnog dužnika kao pravnog lica.

Reorganizacija znači da se poverioci namiruju prema usvojenom planu reorganizacije, uz redefinisanje odnosa između dužnika i poverilaca i druge mere predviđene planom.

Zakon izričito propisuje da se reorganizacija sprovodi ako se njome obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo.

Zato reorganizacija nije prvenstveno instrument za „spašavanje vlasnika“, već način da se, kada za to postoje ekonomski uslovi, očuva vrednost poslovanja i poveriocima obezbedi povoljnije namirenje.

Planom reorganizacije mogu se, između ostalog, predvideti:

• otplata u ratama,

• promena rokova dospelosti,

• promena kamatnih stopa i drugih uslova duga,

• otpust dela duga,

• prodaja ili prenos imovine,

• pretvaranje potraživanja u kapital,

• statusne promene,

• promena delatnosti i druge mere potrebne za održivost poslovanja.

Plan reorganizacije smatra se usvojenim ako ga na zakonom propisan način prihvate sve klase poverilaca koje glasaju o planu. U svakoj klasi potrebna je obična većina potraživanja poverilaca te klase.

Kada sud potvrdi usvajanje plana i rešenje postane pravnosnažno, prava i obaveze obuhvaćene planom uređuju se prema uslovima iz plana, a usvojeni plan predstavlja izvršnu ispravu.

Zato je kod firme koja ima zdravo poslovno jezgro, tržište, kupce i mogućnost stvaranja pozitivnog novčanog toka, ali ne može da servisira postojeću strukturu duga, reorganizaciju potrebno analizirati pre nego što se zaključi da je jedini izlaz gašenje poslovanja.

6. Pravi test nije samo „likvidacija ili stečaj“

Kada analiziram firmu koja se našla u ozbiljnim finansijskim problemima, ne postavljam samo jedno pitanje.

Prvo gledam da li društvo ima dovoljno imovine i sredstava da namiri sve svoje obaveze. To je osnovni uslov za sprovođenje likvidacije.

Zatim proveravam da li postoji neki od stečajnih razloga iz člana 11 Zakona o stečaju.

Posebno analiziram:

• koliko dugo pojedine novčane obaveze nisu izmirene,

• da li je došlo do potpune obustave plaćanja,

• stanje računa i trajanje blokade,

• neuspešne postupke prinudne naplate,

• odnos vrednosti imovine i ukupnih obaveza,

• očekivane novčane tokove,

• održivost osnovne delatnosti.

Na kraju postavljam treće pitanje: ako postoji stečajni razlog, da li firma ima dovoljno zdravog poslovnog potencijala da bi reorganizacija poveriocima dala bolji rezultat od bankrotstva?

Tek kada odgovorimo na sva tri pitanja, možemo ozbiljno razgovarati o tome koji postupak ima smisla.

Zato nije pravno precizno reći: „Ako je račun u blokadi određeni broj dana, likvidacija više nije moguća.“

Blokada je važan signal, ali zakon koristi preciznije kriterijume.

Isto tako, nije dovoljno samo pogledati knjigovodstveni kapital. Za procenu prezaduženosti potrebno je sagledati stvarnu ekonomsku vrednost imovine i ukupne obaveze društva.

Ako se tokom likvidacije iz početnog likvidacionog bilansa ili izveštaja utvrdi da imovina ne pokriva potraživanja poverilaca, tada situacija postaje mnogo jasnija: likvidacioni upravnik ima zakonsku obavezu da u roku od 15 dana podnese predlog za pokretanje stečaja.

Zaključak

Likvidacija i stečaj nisu dva različita obrasca za isti problem.

Likvidacija je postupak za društvo koje ima dovoljno sredstava da namiri sve svoje obaveze.

Stečaj se može otvoriti kada postoji najmanje jedan od zakonom propisanih stečajnih razloga, među kojima su trajnija nesposobnost plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja i prezaduženost.

Reorganizacija nije nešto izvan stečaja, već jedan od dva zakonska načina njegovog sprovođenja i ima smisla kada može da obezbedi poveriocima povoljnije namirenje od bankrotstva.

Zbog toga odluku ne treba donositi samo na osnovu činjenice da je firma „u blokadi“ ili da „ima dugove“.

Potrebno je istovremeno sagledati bilans, dospelost obaveza, tokove novca, prinudnu naplatu, realnu vrednost imovine i sposobnost firme da nastavi održivo poslovanje.

Ako niste sigurni da li je Vaša firma još kandidat za urednu likvidaciju, da li već postoji stečajni razlog ili postoji prostor za reorganizaciju, odluku ne treba donositi napamet.

Zakažite razgovor bez obaveza. Proći ćemo kroz imovinu, obaveze, blokadu, rokove i mogućnost nastavka poslovanja i utvrditi koji Vam je put u konkretnom slučaju zaista pravno i ekonomski otvoren.